“Cure su bezveze.” Luka

Bila mi je ona, ono kako babe u selu kažu, “cura”.
“Imaš ti curu?” – pitale bi.
“Imam.” – ja bih odgovarao.
I imao sam curu. Ako “imati curu” znači imati prijatelja koji nije dečko, nego – cura.
Moj prijatelj Luka nema curu jer kaže da su cure bezveze. Ali to je samo zato što ga pobjeđuju u svim igrama.
Moja cura i ja bili smo prijatelji.
I kad god bi netko nešto rekao protiv moje cure, ja sam bio spreman raskrvariti ili nečiji nos ili svoju šaku. Jer, kad si pravi dečko, onda ne daš na svoju curu. Tako deda barem kaže. Navodno je i deda nekad imao curu, pa se onda u nju i zaljubio. Mama je rekla da se ona rodila kad se deda zaljubio u svoju curu.
I sve je to meni bilo super, samo što nisam znao što znači to “zaljubio”. Mama kaže da je to najbolje na svijetu. Ne znam, meni je najbolje na svijetu kad moja cura i ja igramo skrivača, lovice i slične igre. Sigurno je i to onda igra, mislio sam.
Bila je subota i odlučio sam svojoj curi predložiti novu igru koju sam otkrio.
“Mogli bi zaigrati jednu igru.” – rekao sam.
“Tko se prvi zaljubi u ono drugo – pobjednik.” – oduševljeno sam joj objasnio jedino pravilo.
Nije moj prijatelj Luka ni lud.
Ove cure nekad stvarno jesu bezveze.
Kako ona meni može reći da je ona već pobijedila, kad još nismo ni počeli igrati?